Безимена

Нађосмо се тада сами,
Да је волим мислио сам,
А и она то је знала.
Беше април, хладно време,
Стајала је близу, тик уз мене.

Сунце се стидљиво крило,
Далеко од гужве
И заједљивих очију других.
Само наше бише саме.
Очи боја дуге, за кестење,
Прођоше кроз мене.

Сузе крену али стану,
Казах јој тихо на ухо мало,
Тих пар речи. Де будало.
Ваљда је то сама знала,
Коју волех, смеђа мала.

Пресудан трен, тужан поглед,
И очи снене,
Помислих - можда и нису њене.
То ми баци душу у сену,
Погледах је последњи пут,
Окретох се и крену.