Априлска

У дубоке реке суза
Падају тешке капље кише,
Кад двоје деце попут ружа,
Све истине и лажи говорише.

Вече је прекрило град,
И Сунце је давно зашло,
Да ли се сетиш и сад,
Да ли се питаш шта нас је снашло?

И казаћеш тада - Знам, не говори,
Рећићеш - други пут, сад журим,
А мени остаје само да горим,
И вечно пред тобом да жмурим.

Ја сам будала, лудак и просјак,
Који се враћа оном што воли,
Као стари сироти дошљак,
Кога прошлост са тобом боли.

Само ти и ја, више никога нема,
Као деца у сумрак дана,
Њих двоје, човек и жена,
А сад ја сам и ти сама.

Бог је мене теби обећао,
Рекао - Све до задњег издисаја,
Само ме једном теби дао,
А ми смо стали далеко пре краја.

Сада је јесен и киша пада,
Мржња се ковитла изнад града,
Дошло је време да Бог помогне и нама,
Да више никад не будем сам
И ти да не будеш сама.