Сутон

26. децембар 1996.
Перућац

Зима је, пуста и хладна долина,
Равна, препуна бледе горчине,
Враћа уназад презреле речи,
Које су давно увеле негде,
Саме у истој долини таквој,
Пред сами крај дана,
Кад Сунце губи битку,
И ломи смираје снова у сумрак дана.

Тама и светлост везани месечином,
Млитаво тело што лебди,
Ломљиви звуци пред задњи тон,
Остаће заборављени ... у сутон. (...)

Капци су давно пали,
Постали тешки, камену равни,
Још док су зраци живота сјали,
Када је младост владала тамо,
Где вече ломи немирне снове,
И туга опија тужне ... у сутон. (...)