Тужно сам

09. фебруар 1997.
Перућац

Сувише беше среће и моћи,
Тренутак предуге таме,
Још су ми црне бескрајне ноћи,
Остави Анђеле за навек саме.

Не може ми помођи нико,
Ни истине, ни утешне лажи твоје,
Које је могао рећи свако,
А говорила ти, једино моје.

Ово ти пишем још пре почетка,
Сад давно протеклих дана,
Сада су сећања постала ретка,
И то им је једина мана.

Остани онаква какву сам те срео,
Искрене речи желим да дам,
Јер ма ским и било где, икада био,
Човек је увек тужно сам.