Замисли

28. јул 1997.
Пожега

Замисли да те одведу негде у земље далеке,
Да турска робиња будеш и слушаш осуде преке.
Да ти у очи кажу - Крива си опроштај тражи,
Мисли на њега и плачи, сети се макар и лажи.
Нек види кајање твоје, макар и лажно било,
Видећеш да се не смеје већ му се срце свило.

Замисли да те заробе и одкуп од мене траже,
Планине и брда и блага зарад шарене лаже.
Да мораш ми сама рећи цену за коју те дају,
Или ће бацити са хриди једину жељу моју.
А ја морам да платим за ону која ме неће,
Некада врати се мало па краде трунчицу среће.

Замисли мене са њима на врату ми оштрица мача,
Доводе тебе да свршиш посао бездушног кољача.
Да руку на држак ставиш, подигнеш брид изнад главе,
Спустиш га у једном трену и склопиш ми очи плаве.
И одеш своме владару, бледа подругљива лица,
Па смрт да правдаш ми речју - Била је туђа кривица.

Замисли да усред ноћи на трен пред табор изађеш,
Спустиш поглед ка земљи и безглави леш да нађеш.
Глава лежи крај ногу а уста без тебе сува,
И очи препуне суза јер сада те други чува.
И уста тада од себе да сама зборити крену
- Желим овде крај себе, тебе, последњу жену.

Замисли да Земља стане и Сунце престане сјати,
Да Месец оде далеко и живот да ми се врати.
Да могу опет да бирам, да ли да узмем другу,
Исто бих тражио тебе, жену што наноси тугу.
И реко бих Богу смело - Боже, опрости за грехе,
Остави ме и сада са њом, пружи ми кап утехе.

Замисли да Бог ми каже - Лаже те од првог трена,
Остави је и другој иди, клета је љубав њена.
А речи те чујеш и ти, схваташ грешку живота,
Тражиш да опроштај примим јер није то срамота.
Знам, рећићеш тада, опрости једина туго,
Грешка је моја и твоја, нисмо једно за друго.