Праскозорје

26. новембар 1996.
Перућац

Поноћ је давно прошла, скоро ће јутро,
Кроз немирне и влажне улице велеграда,
Пролази бескућник стари, мокар и бедан,
Снови му помућени срећом и пустом жељом,
Остављен и сам, од свих заборављен,
Љуби јер воли капи кише, сродне им душе.

Мисли да може постати исто,
Што је господин са задњег спрата,
Увијен крпама бачених дроњака туђих,
Зачуђен игром сенки и светла,
Капи стежу поспане очи,
И блате лице напуштеног човека.

Скоро ће зора а зна да остати мора,
И задњи трен корачати смело,
Јер време узме све што пожели,
Срећу и наду, живот човека и пут заборава,
А пусти да живе они што срећни стоје,
У групи, на тргу у праскозорје.