И поведох њу до реке,
девојком је сматрајући,
но, удата она беше.
Збило се на Светог Јага,
у подесно ноћно време,
кад погасе фењери се
и зрикавци кад засветле.
На измаку крајњих кућа
додирнух јој груди снене,
што се одмах расцветаше
ко' зумбула ките једре.
И шумели набори су
уштиркане сукње њене
као комад свиле што је,
од оштрица десет сечен.
С крунама без сребра сјајног
нарасло је све дрвеће,
док лајаше видик паса
у даљини, преко реке.
Кад пређосмо глог и трске
и купина оштре вреже,
од њезине пунђе оста
по тлу блатном удубљење.
И ја на то машну скидох,
она хаљину са себе,
ја - опасач с' револвером,
она - прсник свој извезен.
Ни смиље ни шкољке морске
нису такве пути нежне,
ни кристали на месецу
таквим сјајем не трепере.
|
|
Бедра њена бежаху ми
као рибе уплашене,
до пола хладноће пуне
а од пола осветљене.
И по путу најбољему
јездио сам ноћи целе,
без стремена и без узде,
сврх омице те седефне.
Не желим, јер човек јесам,
да поменем шта ми рече,
памет задрава ми налаже
да се тиме не размећем.
Прљаву од пољубаца
и песка, њу понех с' реке;
до се с' ветром мачеваху
љиљанове сабље беле.
Показах се као прави
Циганин што зна ко јесте.
Ја поклоних котарицу
Њој од трске исплетене,
Ал се у њу не заљуби,
јер удата мада беше,
каза ми да девојка је
кад поведох њу до реке.
Федерико Гарсија Лорка
|
