Једино моје

13. јул 1997.
Пожега

Тужна је судбина ова,
Није као и друге,
Слика из пустих снова,
И дана препуних туге.

Њу сам заволео јуче,
Пре само пола дана,
Мисли о њој ме муче,
Како је она сама.

Траже је многи људи,
Она је посебног соја,
Њено Сунце нек суди,
И сада, једина моја.

Како сад пролазе дани,
Сваки је дуг без тебе,
Зашто смо тако сами,
И ја без моје бебе.

Кад буде свануло јутро,
И птице стале да поје,
Рећићу Сунцу да сија,
Да видим једино моје.

И тако проћиће дани,
Свануће нова јутра,
Остаће трагови сами,
Да слуте боље сутра.