Чаша

13. март 1997.
Перућац

Гледам у бледу чашу,
Црвена течност се блиста,
Видим судбину нашу,
Но више није иста.

Крв пламти у стаклу,
Мисли ми побуда мами,
Врела течност у Паклу,
Светлост у мркој тами.

Чаша пада са стола,
лети ка хладном поду,
течност остаје гола,
флуид пада у воду.

Судбина већ сада куца,
На тешка оловна врата,
Чаша од стакла пуца,
кад падне са задњег спрата.

Крв се пролива свуда,
Сува земља је пије,
А она се пита куда,
Кад суза крене да лије.

Поспане очи шкиље,
Етар из цвета са шири,
Вене процвало биље,
Рупа из стабла вири.

Крв јури ка светлу,
Избија у смирај дана,
Удише живот на ветру,
И чаша остаје сама.

Нико не мари за њу,
Ни Земља је неће такву,
Неко је баца ка трњу,
Крв у сломљеном стаклу.