Амбис

17. март 1997.
Перућац

Као лавица што гледа право у очи,
Беспомоћне малене жртве,
Стоји над амбисом спремна да скочи,
Са литице стрме, до дна рупе.

Без осећања на бледом лицу,
Посматра место свог краја,
Дубоко, низ стрму литицу,
Далеко од завичаја.

Равнодушан уздах се чује,
Испушта крике ка плену,
Својим га дахом трује,
И зове да доле крену.

Балада ће доћи крају,
И тело ће летети доле,
Пси ће над њоме да лају,
Јер је и они воле.

Сад лебди у вечној тишини,
Још увек бесвесна, млада,
Плови у црној тмини,
И чезне што живи сада.

Нестаје из ове рупе,
Иде у неку другу,
Псима који је купе,
Наноси вечиту тугу.